Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Ne­moj ni­šta da znaš! Ako ćeš me­ne po­slu­ša­ti, a znam da ne­ćeš. Bo­lje bi ti bi­lo da po­slu­šaš, ali ti ʼoćeš ka­ko ti ʼoćeš. Te­bi je mi­li­je to, ne­go ne znam šta dru­go. Ni­je­si živ ako stal­no ne­što ne za­pre­daš po svo­me. A ne­ćeš da znaš šta je to, sa­mo ti je va­žno da ti ʼoćeš to. Ho­ćeš što ne znaš, ali te­bi ni­je va­žno što ne znaš, ne­go što ho­ćeš.
Bo­lje bi ti bi­lo da pro­žde­reš či­čak, ne­go to i ta­kva zna­nja da gu­taš. A znaš šta je či­čak? Či­čak ti je onaj cvi­jet, ko­ji kad se sa­su­ši po­sta­je trn. Ne je­dan trn, ne­go sto­ti­ne tr­na­ca iz nje­go­ve gla­ve. A sva­ki oštar i tvrd. Ho­će da iz­re­že dlan, ako ga čo­vjek sti­sne u ša­ku. E, ta­kav či­čak zdra­vi­je je pro­gu­ta­ti, no ta tvo­ja zna­nja ko­ja sva­ko­dnev­no gu­taš.
I sve ne­što ti znaš, što dru­gi ne zna­ju. A ne da ne zna­ju, ne­go ne­će to da zna­ju. Pro­la­ze mi­mo to­ga kao da ga ne­ma. Kao što ga i ne­ma. Eto, sa­mo za te­be to­ga ima. Za te­be ima ono če­ga ne­ma. Ta­kav si ti. Znam ja te­be. Mu­ka mi je što i to znam. Znam, za­to što bih htio da to ti ne znaš. Jer bi ti bi­lo bo­lje sto­ti­nu pu­ta. A ti ʼoćeš, pa ʼoćeš. A ne znaš šta ʼoćeš.
Vi­diš šta lju­di ra­de ovo dok je lje­ta? Bu­di str­pljiv to­li­ko da ovo ču­ješ. Čuj, pa iako ne­ćeš da pri­miš. Za­dr­ži to ba­rem mi­nut u se­bi, pa ga on­da iz­bljuj, ako ti je lak­še.
Vi­diš ka­ko lju­di gla­vač­ke ska­ču u mo­re? Vi­diš! A znaš li što im je ta­ko mi­lo sko­či­ti u mo­re? Ne znaš! A ne vo­le oni što vo­le da ska­ču, ne­go se ne­če­ga oslo­bo­de, čim za­gnju­re gla­vu u mo­re, po­i­maš? Ne po­i­maš! Ni­je to stvar igre, ne­go ne­čeg mno­go ozbilj­ni­jeg. Te­ško je to te­bi ob­ja­sni­ti, kad si pun ta­kvih zna­nja ko­ja ti ne da­ju mi­ra. Znaš, ona se smi­re ma­lo, kad se ma­lo čo­vjek buć­ne u mo­re. Ne ču­ješ još o če­mu ti pri­čam, a kao slu­šaš? E tre­ba pr­vo da na­u­čiš da slu­šaš, a ti mi­sliš to ni­je ni­šta stra­šno. Ni­je stra­šno, ali jes‘ stra­šno. Stra­šno bi bi­lo za te­be kad bi mo­rao da iz­ba­ciš iz gla­ve sva ta zna­nja ko­ja znaš. A još kad bi znao, da to ne bi sa­mo oslo­bo­di­lo tvo­ju gla­vu, ne­go i ci­je­lo ti­je­lo; to bi ti čak pre­či­sti­lo že­lu­dac ko­ji se sva­če­ga na­gu­tao, to bi ti i sr­ce mo­žda se­bi vra­ti­lo. Po­i­maš? Ne po­i­maš? Vi­dim da ne po­i­maš, a mo­žda ma­lo i po­i­maš. Bo­jiš se da to poj­miš. Eto u to­me je stvar.
Vi­di, lju­di pro­sto ja­ve na mo­re? Vi­dim, ka­žeš. E, do­bro je da i to­li­ko vi­diš, ka­žem. A što ta­ko ja­ve po ovom ža­ro­pe­ku, ne znaš, za te­be to ni­je va­žno da znaš. Ti to i ne pri­mje­ću­ješ. Ne­ka ja­ve kad im se ja­vi. Ni­je­su lju­di bra­vi, pa da vo­le da ja­ve ona­ko ko bra­vi, ne­go ne­što ih zo­ve. A šta je to ne­što?! E u to­me je sva stvar. Sa­mo ču­ješ od svih tih je­din­ki ko­je u sta­du ja­ve, i ka­žu: ‚‘Je­dva če­kam da se buć­nem u mo­re. Do­sta mi je ovo­ga sve­ga‘‘. A šta oni ka­žu kad ka­žu - do­sta mi je ovo­ga sve­ga? Ne znaš, si­gur­no ne znaš, ali mo­žda ma­lo i znaš? Mo­žda si već bli­zu ne­kog po­treb­nog zna­nja, ali se još bra­niš. Da ti ka­žem, mo­žda bi već mo­gao ne­što da znaš. Oni ti­me ka­žu: „Sve što znam, mu­či me, raz­je­da mi mo­zak i ci­je­lo ti­je­lo. Du­ša mi se ucr­vlja­la od tog zna­nja. Pa­kao je sve što znam. Sve bi dao da ne znam ovo što znam. Đe me đa­vo na­u­či da da se ovi­jem ba­vim, i da to sve dr­žim u gla­vi, mi­sle­ći da se ta­ko dr­žim u ži­vo­tu. Evo, kad se buć­nem u mo­re, kao i da ta zna­nja ne­kud is­pa­re, kao da se du­ša ob­no­vi, kao da sam dru­gi čo­vjek‘‘.
-Je­si či­tao kad knji­gu u ko­joj je upo­re­đe­no mo­re sa pod­svi­je­šću ljud­skom? Ni­je­si, znam da ni­je­si. Pro­la­zio si mi­mo nje, ni­je­si htio ni da po­gle­daš na nju. Po­gle­dao si je, ali pro­šao po­red nje kao da je ni­je­si vi­dio. Od­mah si za­bo­ra­vio i da si je vi­dio. Pri­mo­rao si se­be da je od­mah za­bo­ra­viš, ta­ko što si uzeo knji­gu, re­ci­mo onu „Ka­ko naj­pri­je do uspje­ha“.
Eto, šta čo­vje­ku zna­či sa­ma da se ma­lo ‚‘buć­ne‘‘ u mo­re, i sa­mo za mi­kron de­ak­ti­vi­ra pri­ti­sak svi­je­sti, ko­ja je pu­na ‚‘či­ča­ka‘‘ ko­ji raz­je­da­ju mo­zak i ti­je­lo, a za mi­kron ak­ti­vi­ra­ju unu­tra­šnje mo­re, pod­svi­jest, ko­ja nas la­ga­no oslo­ba­đa pri­ti­ska tog ne­po­treb­nog, sit­nog, đa­vo­ljeg zna­nja, od ko­jeg nam kao za­vi­si ži­vot.
Moj se sa­go­vor­nik me­ni zlob­no na­smi­ja u li­ce, i re­če: Mo­žda si ti ne­ki psi­hi­ja­tar, ali kod te­be ću dru­gi put do­ći, sa­mo ako bu­dem mo­rao. A mo­žda ni ta­da.
(Autor je knji­žev­nik)